Zapeo čovek zatim, da batali trajne materijale, dogme, usvojena merila, kanone i tako redom... i umetnost zakidavši sebi u ime koncepta totalne slobode. Umetnost je - međutim - oduvek bila jedina "večna" osobenost ljudskosti - s l o b o d a! Kroz nju je DUH bio slobodan a rob više čovek od čuvara. I tako, nema slobode bez čoveka, on je slobodan da ima umetnost, ona pak tragove kreativnosti ljudske.

Kreativnost je igra nemira; nemir je simbioza svesnog i podsvesnog taloga u temeljima nikad ne ugasle znatiželje i nemirenja. Sve ukrug. Nekom je potreban samo tren da iznedri pamćenje u drugima, nekom je dugi život samo odlaganje zaborava.

Iza MLADENA MARINKOVA je svega decenija nemira, duboko utemeljenog na primeru brušenog kristala "Kratohvil". Odatle se moglo i smelo otisnuti u "odiseju" stvaralačkog nemirenja "KLASIČNIM ILI NEKLASIČNIM".

Izložba je - reklo bi se - iskaz toga dualizma. Verovatno i jeste. Ima bronze, terakote, gipsa i folije, boje na "instaliran" reflektor. Povod ovim redovima, ipak je nešto drugo. Skulptora zagledanog u sutra - vidim svesnog da podsvesne vrednosnice detinjstva prizna kao nezaobilazne značajke svojeosobenosti.

Baštenski lavovi memlom nagrizane malovaroške "lepote" zračili su tajnovitost vremena, a ljupkom naivom u simetrično posađenu znakovitost traju kao "strašan lav" poetičnih sećanja. "Igra" jednih torzoa kroz skrivalice draperijom iz "vidiš me nevidiš" "mladalačkog buđenja" do same igre "serijama terakote", zaputi se lako u kaleidoskop bakinih "anđela", s ljubavlju tetošenih "mrtvih priroda" što međaše stazu do snoviđenja, čak "detinjstva"čovečanstva.

Za "ovna" je i Henri Mur potvrdio znakovitost prauzora, ističući ovce sponom nedokučivih daljina praistorije i organskih forminjegove kreativne vokacije; bik je oduvek znamenje iskonske snage, bio on "ružan", "mali" ili "umoran". "ŠUME" i "šumice" nadrastaju nedoglede mašte, vertikalom u ravnici da prizemlje mene, manje ili više, ishitrenih "trendova" umetničkih, za čoveka il njemu u prkos.

Lutajući tako pustom galerijom, kad vreme za posete nije, doživeh taj ZOV UKORENJENOSTI, usudom "kiča" u stidno negiranje sunovraćen! Setih se "loptastih bagremova", "pačića" i "vrba uz kanal", čime je jedan, danas već stari pisac (pre rođenja skulptorovog), označio kićenje zašećerenih predela na zidovima ljuštura malograđanske nedodirljivosti.

"LOPTASTIBAGREM" - četiri puta, kao "ŠUMA" - Marinkova, podsticaj mi je da ustvrdim: - ukorenjen, snagom senzibiliteta postmoderne, o b n o v i o je tradicionalni zavičajni motiv u vrednosnicu novog, autentičnog razmicanja estetskih horizonata; - poetičnim osvrtanjem i radikalnim odnosom prema motivu i materijalu, iskazao se tragačem dosledno uvek živoj, kreativnojakciji;- "princezom" i "arkanjima" gipsanim, ušuškanim staniolskim treptajem praznične topline novogodišnjeg štimunga, možda nije darivao trajnost delu - praznična svetla, oduvek se brzo gase! Dao je, međutim, žar iskrenog htenja - kao kontrast - terakotom i bronzom "ovekovečenog" damara SRCA i ne retuširanog TRAGA ruke. Da li je ostavio za sobom, ovog puta, forme za "večnost"?! Koješta! Sve je relativno - "kao stari sat: on pokazuje u trenu apsolutno tačno vreme, kada se ono poklopi sa mrtvim skazaljkama!" - reče, svojevremeno, mudri Ivan Tabaković.

MARINKOV JE SAMO TO I HTEO: trajati slobodom traženja iz vremena detinjstva u trenutku svom, sadašnjem, "pamteći" sve budućnosti koje su nepogrešivo selektirale KREATIVNI TRAG, nadajući se s pravom i svome tragu...

2. juna 1986.

Mladen Marinkov, Skulpture, Savremena galerija Centra za kulturu "Olga Petrov" Pančevo. Od 8. do 20. januara 1987. "Bez predrasuda... Subjektivni zapis na izložbi koja oduševljava", Mladen Marinkov, Skulpture, Galerija savremene likovne umetnosti, Novi Sad. Maj - jun 1986.