Danas, međutim, zamašna skupina vajara, mlađih i najmlađih, toj tek naznačenoj tradiciji proširuju osnove, suprotstavlja se idejno-estetskim formulama, poetiku vajanog predmeta izvodi van kruga stilske i ikonografske sheme, postavlja pitanje opstanka estetike građanskog plastičnog sadržaja i daje, ponekad, odgovore koji sučele dva poimanja punoplastičnog oblika. Mladen Marinkov pripada toj generaciji koja je novosadskom umetničkom krugu ponudila dovoljno inoviranih rezultata da su sučeljavanja postala učestalija, nade ispunjene, oblici umetnosti u Vojvodini razuđeniji, delovanja u skulpturi Jugoslavije značajnija. Samim tim ta generacija predlaže jednu izložbu rezultata ovovremene vajarske delatnosti. Sadašnje prezentovanje skulpture Mladena Marinkova vezano je za njegovu ateljejsku zainteresovanost, za mogućnost vajarskog interpretiranja predela.

Najnovije skulpture Marinkova prvo što pokazuju je predano obraćanje vajanju oblika, obradi materijala pomoću kojeg predmet postaje u prvobitnom, dakle u osnovnom svom sadržaju. Nije suvišno reći da je nastajanje vajanog oblika vezano za rad u vosku stoga što se izvesne karakteristike pojedinih elemenata i celokupne kompozicijske strukture mogu da vežu za vajanje pomoću voska. Sledeća karakteristika skulptura izloženih u Sremskoj Mitrovici je prostudiran red, određeni raspored jedinica koje imaju svoju logiku kompozicionog života nastalu na osnovama sistema umnožavanja elemenata radi utvrđivanja ideje o samoj skulpturi. Zatim je pojedinačnost deo celine u punoj zavisnosti od nje, a kada je ako usamljena onda je samostalni i središnji elemenat kompozicije I nosilac ideje. Tada je taj elemenat samostalan bez obzira što uslovljava drugu, susednu skulpturu i neposredno učestvuje u njenom građenju. Ta određenost i doslednost vajarskog ostvarivanja kompozicije čini osobine autora dovoljno autoritativne. Pravilnost ritmova i njihovo smenjivanje po vrsti i intenzitetu delovanja u okviru zbira izloženih skulptura izrasli su iz sasvim određene ikonografije.

Njome je protumačen izvesni predeo u kome dominira drvo kaoosnovni elemenat ikonografije. Život drveta je celokupan sadržaj realizovan posredovanjem mašte i vajarskog umeća. Potkresana šuma, recimo obrazovana je po logici tačno raspoređenih, po simetriji postavljenih, uređenih stabala koja su na kraju vajarske akcije postali stubovi-vertikale nosači mase koja zatvara krug ritmova, mase i zbivanja u kompoziciji. Na sledećoj skulpturi, susednoj, Razgranatoj šumi sve je podređeno ideji života i rasta: osnovana masa je višlja, stabla zgusnuta, krošnje razvijene. Povezanost asimetrično postavljenih stabala izvedena je u krošnjama koja rastu i određeno sugerišu život. Osnovano se sme pretpostaviti da se ovaj najnoviji ciklus skulptura zasniva na produbljenom razmišljanju o manifestaciji života u svim vidovima od rasta do smrti, čak do nasilja nad životom. Još bismo smeli da pretpostavimo da se ovakav život oblika začeo u neposrednom dodiru, a da je potrebnom stilizacijom sve podignuto na nivo viših likovnih značenja.

Galerja Udruženja likovnih umetnika Vojvodine
28. maj - 11. jun 1984.