Istina, izborom eksponata za ovu izložbu, obuhvaćena su samo dela enterijerskog karaktera, tj.galerijskog formata, mada se Mladen Marinkov u svom dosadašnjem radu vajara umnogome afirmisao i kao autor skulptura eksterijerskih dimenzija, posebno onih memorijalnog karaktera; i to u jugoslovenskim razmerama. Međutim, činjenica da on svoja osnovna umetnička načela sprovodi na oba ova plana svojih aktivnosti, u skulpturama enterijerskih i eksterijerskih dimenzija, omogućava pokušaj sagledavanja pojedinih odlika, od šireg značaja, njegovog sveobuhvatnog dosadašnjeg dela, na primerima izložbom obuhvaćenih skulptura.

Nastale tokom ove tekuće decenije našeg veka, u materijalima (bronzi, gipsu i terakoti), one dosta jasno i ubedljivo ukazuju na stav autora u odnosu na spomenutu usporenost kretanja u domenima skulpture uopšte. A on se ogleda u činjenici da je on prihvata i istovremeno odbija, tj. suprotstavlja joj se, čineći to u kontinuitetu svoga rada. Od trenutka ostvarenja i afirmacije svojih poćetnih rezultata u domenim skulpture, tokom sedamdesetih godina, do danas, Mladen Marinkov taj svoj stav ispoljava radeći u bronzi, kao jednom od klasičnih materijala u oblasti ove likovne discipline, koja delu obezbeđuje trajnost, ali uporedo se izražavajući i neklasičnim materijalima i postupcima, kojima ostvaruje pojedine svoje skulpture, može se reći-instant karaktera - u pogledu trajnosti korišćenog materijala, rezultata primenjenih postupaka i u odnosu na večnost, a u kojima su posebno uočljivi načini ubrzavanja onih karakterističnih, u sferama umetnosti uopšte, imperativnih kretanja.

U zavisnosti od materijala koje u svojim aktivnostima vajara koristi, on primenjuje pojedine klasične, odnosno, pronalazi nove, njemu svojstvene i neklasične postupke vajanja, uslovno rečeno. Tako, u procesima ostvarivanja svojih dela u bronzi on koristi vosak kao prelazni materijal, što podrazumeva livenje unikatnih skulptura, koje autor sam finalizira. Ožive li se u ovom kontekstu i sećanja na one vidove konceptualizacije postupaka autora u procesima ostvarivanja njegovih radova u bronzi i gipsu pomoću plastičnih folija specifične vrste, dosta jasno se kristališu i umnožavaju razlozi da se Mladen Marinkov ovog puta posebno istakne i predstavi u svojstvu vajara koji dinamizira kretanja u oblasti savremene skulpture u nas, u širem smislu reči.

Pored eksponata u bronzi, u postavci ove izložbe se sreću i dela izvedena u manje trajnom materijalu, gipsu, koji autor ne koristi u smislu prelaznog materijala. One svoju predhodnicu imaju u delima po trajnosti srodnim, koja su u sedamdesetim godinama bila u znaku aktuelne, tj. konceptualizovane forme, kojom je ovaj autor otvarao sebi, i drugima, mogućnost modifikovanja ostvarenih skulpturalnih oblika i kompozicija, uvodeći u procese svoga rada i nove vrste materijala. Među delima autora, u tom njegovom angažovanju tokom sedamdesetih godina, bilo je i takvih, o kojima danas postoje samo "tragovi" u katalozima tada održanih izložbi, ili, u sačuvanoj fotodokumentaciji autora. Sve ovo, dosta jasno govori u prilog nameri da se ovaj vajar afirmiše kao jedan od dinamizatora kretanja u sferama discipline tradicionalne karakterisane statičnošću. Pogotovo, u domenima likovnog života na području Vojvodine.

Dakle, Mladen Marinkov nije opterećen tradicionalno isticanim vrlinama i nedostacima u oblasi likovne discipline kojom se bavi. U to nas posebno uveravaju svojstva ovom prilikom izloženih dela autora, izvedenih u tehnikama klasične i neklasične prirode za ovu likovnu disciplinu. Tj. serije skulptura animalnog karaktera, torzoi ženskih figura, ali, mrtve prirode takođe, motivi drveća i šuma, koji su kao isečeni iz pejzaža, u naglašeno trodimenzionalnoj skulpturi, što predstavlja još jednu od specifičnosti likovnog izraza vajara Mladena Marinkova, u tematskom pogledu. Zahvaljujući tome i svim drugim vrlinama izraza autora, njegovo poetsko viđenje sveta, sa svim onim autentičnim i kosmopolitskim osobenostima, na uzbudljiv i posebne pažnje vredan način, utkano je u delo, koje je u Galeriji ovog puta izloženo, pored ostalog i zbog toga što predstavlja i vid skulpture sa odlikama aktuelnosti u umetnosti osamdesetih godina u nas, a koje su u više navrata podvlačene na mnogobrojnim primerima iz oblasti slikarstva i crteža, jer su u tim disciplinama najpre zapažene i afirmisane, u nas i u međunarodnim razmerama.

Među aktuelnim svojstvima skulpture Mladena Marinkova, u kontekstu umetnosti osamdesetih godina u nas i uopšte, svakako treba najpre naglasiti one slojeve poetske prirode, nagoveštene i u samim naslovima pojedinih skulptura autora ("Drvo u Parlogu", "Arkanjska princeza", "Vaza sa anđelima" i drugim), a koji se kreću od likovnih predstava brazda vojvođanskih oranica, do oblika koji asociraju na stubove antičke arhitekture i skulpture; grčke i rimske. Oni, osim što ukazuju na prisustvo faktora emotivne prirode u izloženim delima autora, čoveka vojvođanskog podneblja, oživljavaju, dakle, njegova i naša sećanja na upečatljive detalje iz sfera nasleđa u oblasti skulpture uopšte, budući istovremeno i znaci nastojanja autora da likovnu disciplinu kojom se u kontinuitetu i aktivno bavi, oslobodi teskobe, nepokretnosti i pritiska predrasuda u vezi sa njom. A da bi se ti slojevi, bar u gubim crtama obuhvatili rečima, mogu da pomognu pridevi i pojmovi suprotnih značenja. Na primer: trajno i privremeno, lično i bezlično, rustično i ispolirano, nepatinirano i patinirano, nebojeno i bojeno, statično i komponobilno, volumen i konstrukcija.

Pojava boje i bojenih materijala u skulpturi Mladena Marinkova, takođe je u vezi sa njegovom težnjom u pogledu ubrzavanja strujanja u domenima skulpture i sa potezima koje od početka ove decenije čini, vodeći skulpturu u susret slikarstvu. Srodni potezi već su zapaženi u slikarstvu osamdesetih godina, naravno u suprotnom smeru, u susret skulpturi, što je Marinkov shvatio kao izazov i u svojim delima dao odgovor na njemu svojstven način, a istovremeno blizak postmodernističkim načinima likovnog izražavanja u osamdesetim godinama koje, između ostalog, potsećaju da je blizu kraj umetnosti 20.veka. Pri svemu tome, Mladen Marinkov i ovog puta ostaje veran svom ambivalentnom odnosu prema tradicijama u skulpturi uopšte. Kompozicije izvedene u gipsu, instalaciono postavljene, obogaćuje detaljima u boji, a tematsko područje skulptura u bronzi proširuje motivima preuzetim iz domena slikarstva.

Suprotstavljanje Mladena Marinkova inertnosti u skulpturi, bar u onoj koju sam stvara, podrazumeva i njegovo svesno izbegavanje da se definitivno opredeli za jednu od dveju osnovnih tendencija, ne bez razloga izdvojenih u proučavanjima skulpture 20.veka. Tako on sebi uzima pravo da u procesima svog rada koristi i kombinuje metode iz domena i jedne i druge od njih; koje se međusobno razlikuju po odnosu prema tradicijama oblikovanja skulpturalne mase, odnosno, volumena. Tj.po odnosu prema kojem se sve do danas prepoznaju vajari koji te tradicije podržavaju i brižljivo neguju, kao i oni koji skulpturu konstruišu, koristeći metode karakterističnije za rad arhitekte nego za rad vajara. U svojim aktivnostima, Mladen Marinkov stiče iskustva karakteristična i za jedne i za druge, spajajući tako ono što je bilo razdvojeno u ime proširivanja mogućnosti likovnog izražavanja u domenima skulpture i razbijanja okoštalih shvatanja u vezi sa ovom likovnom disciplinom.

Galerija savremene likovne umetnosti - Novi Sad
Maj - jun, 1986.