Znajući to M. Marinkov zadivljen kultnim i sakralnim oblicima starih civilizacija počinje dubinsko otkopavanje "arheološkog nalazišta" u sebi što je pustolovnije od svakog pustolovnog čeprkanja i kopanja u zemlji i mutnom mulju voda. A od tamo, obavijeno isparenjem proročkog sumpora iskrsavaju fantastične figure u kojima se vizionarstvo, reminiscencija i snoviđenja prepoznaju jedna u drugom: oblici u sebi začarani, sa samo umetniku znanog "arheološkog lokaliteta" i samo njemu otkivenih značenja. Nas, ne upućene u tajnu, oni zagonetaju svojim magično-realnim prizivanjem, ne otkrivajući nam način inicijacije i svrhu obreda, a deluju pri tom na naše emocije i duh misterioznom energijom oblika. Posmrtni stubovi iz kojih niču simboli života, na jednom od njih izvija se životvorna spirala, na vrhu drugog njiše se čašica sunčanog cveta, a oni, stubovi, svojom fizičkom vertikalom streme ka beskrajnim prostranstvima neba. Tu su zatim idoli, relikvije, totemi, u svojim bizarnim sklopovima ljudskog i životinjskog što deluju groznom snagom, pa zatim predmeti koji u sebi objedinjuju upotrebno i obredno, kao čamci čije se telo nastavlja glavom i nogama nekih bajkovitih gmizavaca, a svi su oni zamke za zvezdane energije koje osiguravaju pogled bogova.

Simbolična značenja ovih figura radijalno ulaze u vreme prošlo i buduće, one su svojim dejstvom bezvremene. Zato se skulptor izražava jezikom starosti sveta u kojem je svaki novi dan početak. Nalazi on oblike u fundusu svoje estetičke memorije, gde se mešaju slojevi, pa im dodaje dimenziju sopstvene kreativne imaginacije.

Tako su na jednom broju skulptura M.Marinkova u čudnoj simbiozi animalna vitalnost arhaičnih oblika i dekadentna maniristička finoća; na drugima pak krajnja svedenost forme razbukori se u baroknost oblika, pa se zatim secesionistička elegancija spoji u ekspresivno-rustičnim ili se pak ujedinjuje konstruktivno sa antropomorfnim. Pokrenuti umetnikovom maštovitošću traže se ovde u doticaju divlje i lomno-ljupko, ručno i opojno lepo, nežno i snažno, dekorativno i zastrašujuće, jer se ove suprotnosti, jedna pored druge, osećaju najviše ono što jesu. Stvaraju oni u tom dodiru napetu energiju koja teži sjedinjenju. Jer, suprotnosti su uslov života, a jedinstvo je večna težnja.

Materijal kojim autor oblikuje skulpture, bronza sa zelenom patinom i pozlata, doprinose postizanju kohezije između ideje i složene skulptorske forme. Mistično zlato isijavanje u sprezi sa patinom koja unosi metafizičku dubinu u oblike, pa i njihovi hromatski zeleno-zlatni efekti što nadilae realno, čine da je dimenzija duhovnog označila i sam jezik materije. Tako materija koja oblikuje duholike forme-simbole i sama ostvaruje san o transcendentalnom. Skulpture Mladena Marinkova pokazuju da je neiskorenjiv naš nagon vraćanja. One su mogle nastati samo u ovom našem svevidom vremenu koje je memorisalo i akumuliralo sva prethodna iskustva i sada ih posmatra svojim novim pogledom. Pri tom se autor svesnim stvaralačkim bićem kreće po ophodnom krugu umetničke mandale gde se početni suštinski predeo pretvara u krajnji.

25. sptembar - 12. oktobar 1995. Savremena galerija, Zrenjanin
Oktobar 1995. Galerija "Lazar Vozarević", Sremska Mitrovica
Novembar 1995. Umetnička kolonija, Bačka Topola