Uključujući se u veliku porodicu umetnika koji računaju ne samo na širinu i hrabrost svoje mašte, već i na dobro izučene lekcije-od Borhesa i Margaret Jursenar, do Danila Kiša, Milorada Pavića i Umberta Eka, a zatim i Pitera Grinaveja i čitave plejade aktuelnih tragalaca za "svojim" svetovima, Mladen Marinkov je otvorio novo poglavlje Arkanjske civilizacije i na temeljima (ne)postojećih arheoloških nalaza ponudio jedan čudesni rekvizitarij, koji navodi na mnoga razmišljanja. Baziran na elementima navodno izvađenim sa dunavskog dna i "pronađenim" po obodima fruškogorskih padina, sa stilskim odlikama neprepoznatog porekla i vanvremenskog trajanja, u rasponu od doba biblijskog Potopa do dana koje živimo, a na evropsim prostorima koji se spominju uvek kada se traga o izhodištima naših predaka, novi ciklus skulptura Mladena Marinkova kao da opredmećuje jedan veliki san. Njegovi oblici asociraju drevne civilizacije, pa ipak izmiču svakoj kategorizaciji; njegova ruka modernog vajara oponašala je nevešto savršenstvo prastarih maga livenja, dajući skulpturama - relikvijama i patinu vremena i sjaj vlasti, i izvitoperenost od borbe sa trajanjem i nadrealistički drsku kombinatoriku koju je i postmodernistički duh umeo da iskoristi s punom merom elegancije i evokacije prostornih i vremenskih daljina. Mladen Marinkov je još jednom, i ovom svojom samostalnom izložbom u izvanredno konciznom i čistom ambijentu novosadske galerije "Zlatno oko", potvrdio da predstavlja zrelog i smelog stvaraoca; njegov raznovrstan opus ne preza od naglih promena i skokova u međuprostore medija i različitih istraživanja, ali ni od "povratka" u mirniju reku klasične skulpture, uvek sa novim naznakama i značenjima, po kojima prepoznajemo da je reč o umetniku koji živi sa svojim vremenom i kojeg to vreme obeležava svojim bogatim darovima.

Irina Subotić, istoričar umetnosti